Mlada književna kritičarka Milica Milenković u tekstu Knjiga o nama, koji je objavljen na Stranama, bilježi sljedeće. Tekst prenosimo u cijelosti uz dozvolu autorice.
Sead Husić, jedan od najznačajnijih mladih književnih glasova Bosne i Hercegovine, predstavlja se čitalačkoj publici trećom knjigom Stvari[1] skrenuvši pažnju na svoje delo kako suštinskim pitanjima kojima se ono bavi tako i ritmičkom i konceptualnom organizacijom knjige što nije čest slučaj kada je o ovako mladim autorima reč. Tačnije, nije ni čest slučaj da mlad pesnik napravi ovako vanredan korak u svom stvaralaštvu i potvrdi poverenje stečene publike ranijim dvema knjigama: poezijom Na tragu modernizma (2015) i zbirkom priča Čovjek koji piše priče (2017). Dakle, nakon pesničkog prvenca i prepeva na danski, makedonski, švedski i mađarski jezik, pesnik Husić čitaocima daruje novu knjigu poezije ispitujući njome moć jezika, način organizovanja i ritmičke mogućnosti poetskog teksta (od prve do poslednje pesme zbirke) u vremenu kada se ovoj poslednjoj stvari ne pridaje dovoljno pažnje ili se ona donekle stavlja u drugi plan.
Pesnik Husić ispisuje svoje pesme o stvarima koje: „Gomilaju se./ Savršene za dnevnu upotrebu./ Nijeme bivaju tu pred nama.“ („Stvari“), tercinom uvodeći čitaoca u svet svoje knjige, u prvi ciklus istoimenog naslova, čime stvara iluziju nagomilanih pesama, nemih tu pred nama. Na čitaocu je moć da iščita skrivenu poruku zanemelih stvari čija je jedina funkcija „dnevna upotreba“, tačnije, gomilanje i slaganje jedne na drugu, tačnije, skrivanje poruka o sećanju, o doživljenom ili nečem trećem.
Kroz cikluse: Stvari, Vrijeme, Šinjel, Na pola puta i Kraj, ispisana je poezija visokog estetskog potencijala u kojoj se udarne, antologijske pesme, pojavljuju pred čitaocem kao zvučni akordi poetsko-muzičke kompozicije kakva je cela ova zbirka od svoje uvodne do stiha poslednje pesme. Namernim tercinama u kojima je sažetost pesničke ideje intonirana motivskim minimalizmom usmerava se čitalačka pažnja na pesme većeg broja stihova koje se tematski ili motivski nižu jedna za drugom čineći ovu zbirku svojevrsnom poemom. Ovakvom utisku doprinosi i „dramatičnost“ zbivanja i bivanja stvari o kojima govori ova knjiga o nama. Ta dramatičnost ostvarena je odnosom vođe i rulje i postojanja dana „u/ kojima/ je/ borba/ dopuštena“. A ta borba „od Homera do danas traje“, jer „Laž nije a istina jeste da od Homera do/ danas Ademov sin se i dalje valja u blatu./ U glibu svoje zablude traži travke/ besmrtnosti i plodnosti, sanja budućnost/ i s one strane stvarnosti, u sjeni, tješi se“ („Borba“).
Dominantna figura retoričkog pitanja deo je procepa između stvarnog i hipotetičkog sveta, između realnog ugla u kome sedi stvarni čitalac i fiktivnog sveta zbirke u kome lirski subjekat i implicitni čitalac postaju jednaki jedan drugom. Time se literarna svest podiže na nivo začudnosti gde se postavljanjem pitanja o nekim stvarima dovodi u pitanje njihova istinitost ili pak njihova prava funkcija kada se svedu na nivo (ponavljajuće) metafore: „Asurbanipalova biblioteka! Nekoliko hiljada ploča?/ Aleksandrijska biblioteka! Koliko je puta gorjela?/ Čuješ li? Osjeća se miris paljevine./ Naša biblioteka nekoliko ulica niže.“ („Biblioteka“).
Pesme ove zbirke građene su logičkim metodama indukcijom i dedukcijom. Pesme minimalnog broja stihova deluju kao istrgnuti segmenti složenijih pesama u kojima će se iznova javiti isti motivi kako se ne bi narušila ideja povezanosti stvari. A ta povezanost dolazi od zakona ljudske sudbine „koji se ni pedlja ne mijenja“. Zakona koji je isti od potopa do danas.
Tema čitanja zauzima posebno mesto u ovoj knjizi. U širem smislu zbirka Stvari govori o iščitavanju značenja iz sfere materijalnog sveta (kojoj pripadaju stvari), a u užem o čitanju iz knjige koja metaforički i konceptualno odgovara knjizi pred nama. Stoga stihom „Otvori knjigu i/ čitaj/ sudbinu/ svoju.“ iz pesme „Knjiga“, poručeno je čitaocu vekovno religijsko poimanje života čovekovog kao nečega što je zapisano ili se ispisuje. Ideja ove zbirke upravo je ta, da izazovom čitanja njenih redova, čitalac spozna drugi pogled na stvari, drugi način viđenja i poimanja života koji se ispisuje tu pred njim kao ponavljajuća kategorija postojanja: „Čitaj sada knjigu o sebi,/ Ademov sine!/ Čitaj o stvarima i nama./ O onima koji su iščezli, koji su bili/ i koje će biti./ …/ Vidi, čitajući, da ljudska/ sudbina zakon je koji se/ ni pedlja ne mijenja.“ („Čitanje“).
Postupnim uvođenjem motiva, pesnik će čitaoca Šinjelom uvesti u svagda aktuelno pitanje rata koji se uvek vodi u bilo kom delu svetu, a „Naivnih je kao na nebu./ Sasvim dovoljno da budu/ ubijeni čim zapuca s/ bilo čije strane.“ („Vojnička“). Za pesnika šinjel je „muzejski primjerak/ s kojim djeca i danas/ igraju rata.“ („Šinjel“), a rat je „Događaj bez kojeg civilizacija ne umije misliti.“ Izuzetnim korišćenjem simboličke vrednosti motiva, Husić progovara o položaju žrtve u ratu, da bi poslednjim ciklusima zbirke (Na pola puta i Kraj) zaokružio svoju knjigu višim stepenom istine u kojoj dominira glas lirskog subjekta koji svoju svest o ljudskoj sudbini pokušava da prenese čitaocu. A to se postiže emotivnim nabojem ovih estetski visokih pesama koje putem ritmičke opredeljenosti autora upisuju informacije u čitaočevu svest. Tačnije u svest onog čitaoca kojem će se pesnik Husić i direktno obratiti u pesmi „Strpeljenje“ u kojoj je naslov zapravo i prvi stih pesme: „Strpljenje/ je znam/ pročitati ovu knjigu./ Zar nije?/ Sve vrijeme se pitaš čemu to?“
Kao tri bitne istance kojima se čovek „na pola puta“ razlikuje od onoga koji još uvek taj put nije započeo, navedene su: vrlina, ćutanje i strpljenje. Prema ideji ove knjige forma stvari definiše uloge, na primer ram određuje vođu, pikado metu tj. žrtvu, put ima početak i kraj i tome slično. Otuda koloplet motiva i mogućnost ispisivanja pesme „Ptica“ u kojoj jata svojom formacijom podsećaju na ljudske seobe. No i u tim jednoličnim istorijskim ponavljajućim kretanjima, ratnim stradanjima i seobama u kojima dominiraju likovi istovetnih vođa, postoji i ono jedno „ja“ individue koja iščitava ljubavno pismo ili razglednicu. Upravo su ovo opšta, univerzalna, mesta koja upućuju na svoju zahtevnost i teškoću stilskog oblikovanja istih.
Stoga zbirka pesama Stvari Seada Husića ne samo da svojom angažovanom idejom govori o jednoličnosti ljudske sudbine već iz te monotone tanatosne istorije čovečanstva izvlači potkrepljujuće istine, menjanjući i budeći svest čitaoca, onog uzornog čitaoca koga i pitanje i odgovor čekaju u ovoj knjizi. Da ponovimo citat: „Strpljenje/ je znam/ pročitati ovu knjigu./ Zar nije?/ Sve vrijeme se pitaš čemu to?“ i okrepljeni novim čitalačkim iskustvom odgovorimo – zato što je ovo „knjiga o nama“.
[1] Knjiga je nagrađena na Konkursu Fondacije za izdavaštvo – Sarajevo u 2017. godini
