U Mijin razred je došla nova djevojčica. Njeni roditelji su došli iz Kine i u Bosni su otvorili prodavnice. Nedavno su se iz Sarajeva preselili u Tuzlu. Zove se Chen. Kada je učiteljica predstavila, stidljivo je mahnula i brzo sjela u zadnju klupu. Ostali učenici su šaptali i gledali je. Imala je dugu crnu kosu, zavezanu u pletenicu, a njene smeđe bademaste oči su gledale u pod i krile se ispod trepavica. Chen je izgledala drugačije i zbog toga je bila neobična.
Na velikom odmoru, kada su se svi igrali „žmire“, Chen je sjedila na klupi i jela užinu, gledajući u zemlju. Neka djeca su je počela zadirkivati, jer su mislila da je uobražena i da zbog toga ne želi da se druži. Na kraju odmora Mia je ušla u toalet i čula tiho jecanje i plač. Chen je stajala pored prozora i plakala. Ona joj je brzo prišla i pitala šta se desilo. Chen joj je kroz suze rekla kako ne voli biti ovdje jer slabo govori naš jezik i izgleda drugačije i da je zbog toga djeca zadirkuju. Mia se jako rastužila i pokušala je utješiti Chen. Skupa su se vratile u učionicu.
Tog dana Mia je sve vrijeme razmišljala kako pomoći Chen. Sljedećeg jutra je okupila drugare da im ispriča šta se desilo. Svi su se rastužili, a neki su bili postiđeni jer su je zadirkivali prethodnog dana. Odmah su se svi zajedno izvinili Chen zbog svog ponašanja. Pozvali su je da se pridruži društvu i ona je stidljivo pristala. Po prvi put su vidjeli osmijeh na njenom licu. Kako je vrijeme prolazilo, Chen se sve više opuštala i sve bolje govorila naš jezik. Bila je dobar drug. Svi su se rado družili s njom. Rado su slušali kada im je pričala o kineskoj kulturi i zajedno su slavili i kineske i bosanske praznike.
U Mijinom razredu ima različite djece. Svi vole druge stvari, različite boje, drugačiju hranu, drugačije izgledaju. Mia je zaključila da baš te razlike doprinose bogatstvu razreda i da kao mnogo različitih cvjetova čine jedan lijep buket. Nije važno da li si visok ili nizak, plav ili crn, da li možeš uraditi nešto što drugi ne mogu, svako ima nešto posebno, nešto što ga čini baš takvim kakav jeste. I dobro je što je tako, jer bi bilo baš dosadno da smo svi isti. Svako treba naučiti da se ne stidi pokazati kakav je i da se ne treba mijenjati da bi bio kao drugi. Svako treba naučiti da prihvati nekog ko nije isti kao on.
Mia Ilić, učenica Osnovne škole ”Sjenjak” Tuzla[1]
[1] Prvonagrađena priča na ovogodišnjem konkursu Biblioteke, koji se raspisuje svake godine povodom 23. aprila – Svjetskog dana knjige i autorskih prava.
